Глоговац

 

Репортажа БН телевизије о сусједном селу Глоговац.За много ствари никад нисам чуо.Препорука да одгледате овај видео.

Извор РТБН

Родном Модрану

 

РОДНОМ МОДРАНУ

Једно дијете у срцу те носи

и пише ти пјесме римоване,

да у свијету о теби се чује

село моје, вољени Модране.

Можда никад ни слутило ниси

да ћеш једном опјевано бити,

да у крилу једно чедо њишеш

које ће се тобом поносити.

О теби се на далеко чује

гдје год душа пјесничка одише,

куд год кренем у срцу те носим

од живота ја те волим више.

Кад у оку суза ми заискри

и кад тешко буде ми у души,

мале ријеке Модрана се сјетим

како тихо равницом пјевуши.

Сву љепоту твоју сам понијела

све лептире, грлице и свице,

златно класје, жуте сунцокрете

моје плодне семберске равнице.

И вечери кад попци зацврче

Мјесец с неба уозбиљи лице,

шуњасмо се твојим сокацима

да идемо красти лубенице.

И вериге са огњишта старог

драгу мајку како сједи сама,

нас покрива, брижно пређу преде

та ми слика вјечито остала.

И вирове под јасеном старим

док је љетња жега голицала,

с чобанима напајала стадо

и сеоском дјецом се купала.

И још многе драге успомене

у царство су смјестили те рима,

једно дијете поноси се тобом

и носи те у својим њедрима.

Једно дијете по свијету ти лута

од туђине већ уморно давно,

једва чека да се теби врати

о, Модране, моје село равно!

З.Ч

У мом селу у Модрану

 

У МОМ СЕЛУ У МОДРАНУ

У мом селу – у Модрану

гдје најљепше сунце грије,

сви ме воле и поштују

презир´о ме нико није.

У мом селу – у Модрану

гдје гргољи воде кланац,

сви ме желе, погледају

ту никоме нисам странац.

У мом селу – у Модрану

крај очеве старе куће,

ту ме свака птица позна

запјева ми, зацвркуће.

У мом селу – у Модрану

гдје се ђерам стари чује,

кад долазим и он стане

и он ми се обрадује.

У мом селу – у Модрану

свака ми се травка јави,

кад долазим затрепери,

насмије се и поздрави.

У мом селу - у Модрану

сјаји звијезда крај узглавља,

то је душа мајке моје

која ми се с неба јавља.

У мом селу - у Модрану

гдје мирише јаблан вити,

ту сам увијек свој на своме

никад нећу странац бити.

У мом селу – у Модрану.

Зорка – Аврамовић - Чордашевић

Пјесма преузета са Фејс налога Зорка Чирдашевић

Молитва за упокојене-Задушнице зимске 2023.

                                                 

Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше

уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,
и све упокојене у побожности и вери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или мишљу.

Усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора,
одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање Лица Твога
весели све од века свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.

О задушницама:

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих.Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уредјују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекадјује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора).

Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи – Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре.

Тим литургијским помињањем: „У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси“.

Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих.

На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца.

Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића.

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: „Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве – заповести којих су се наши преци свето држали.“

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

СПЦ

Распоред кретања и изласка свештеника на помјеcн гробља:

-Њиве у 10 часова

-Мандаре у 11 часова

-Котлук у 12 часова

Носталгија

НОСТАЛГИЈА

Као ласта кад клоне у лету,

Па не може дограбит´ се југа,

Тако моја малаксала душа,

А срце ми обавила туга.

У том туђем и сипљивом граду,

Гдје на небу звијезде не сијају,

Гдје се нижу само магле сиве,

Мисли лете моме родном крају.

Будна сањам лијепу Семберију,

Равна поља, макове румене,

А јецај се отргне из груди

Кад оживим драге успомене.

Гдје је комад мога неба плавог,

Бистра ријека и њени жубори,

Гдје су моје баште процвјетале

И босиљка мирисног бокори?

Гдје је моја врба поносита

У сокаку гдје сам срећна била,

Гдје је сантрач Гајскога бунара

Одакле сам воду доносила?

Гдје су фруле вриједних чобана

На испашу кад тјераше стада,

Гдје су звона младих јагањаца,

Гдје мириси кошених ливада?

Гдје је бехар процвалих трешања,

Гдје су моје мушмуле узреле,

Гдје су жуте дуње мирисаве –

Драгог оца руком калемљене?

Гдје су моје булке почешљане,

Гдје је моја упаљена лила,

Гдје су моје свеске с петицама –

У Модрану све сам оставила.

Ничег нема у овоме граду,

Само туђе сивило царује.

Душа моја, ласта малаксала

Нико њене вапаје не чује.

Носталгија шуми дамарима,

Будна чекам зоре у свануће,

У мислима видим мајку стару

Брижно чека испред родне куће

Зорка Чордашеви рођ. Аврамовић

Сањам родно село

САЊАМ РОДНО СЕЛО

Често сањам моје село равно

у туђини па ми суза крене,

родни крају, отишла сам давно

ал´ још чувам драге успомене.

Сањам твоје високо јасење

и мој сокак у дебелом хладу,

Модран ријеку што тече кроз вене

често уздах и сузу искраду.

Сањам оца калеми јабуке

чим сњегови почну да се топе,

драгу мајку како шири руке

и бакине у авлији стопе.

А под стрехом сањам ластавицу.

Пробудим се, сузе ми на лицу.

Зорка Чордашевић рођ. Аврамовић

Тамо се родих

 

ТАМО СЕ РОДИХ

У малом селу, поносног рода

Модран се зове, запамти брате,

гдје се босоног по пољу хода

и гдје се њиве под житом злате.

Крај бистре ријеке што тихо тече,

гдје праље зором кошуље бијеле,

гдје цврчак цврчи кад пада вече,

тамо гдје само осмијехе дијеле.

Ту вриједни људи , ко пчеле раде

на зној и муку народ је свик`о,

ту неће гладан остати нико

ту сваку кућу тамјаном каде.

Тамо сам ја се родила – ето,

тамо је моје све што ми је свето.

Зорка Чордашевић рођ. Аврамовић