Рођена је у Републици Српској село Модран код Бијељине али од 1970. године живи у Немачкој, одакле често учествује на песничким конкурсима и иза себе има велики број песничких збирки и награда. Али допустимо Зорки да нам сама каже како је кренула Јефимијиним стопама.
Зорка своју животну причу почиње од детињства, сећа се безбрижног времена када су се сви волели, а новац није био као данас на првом месту, већ само игра. А из те игре родила се и поезија.
-Моје дјетињство, као и дјетињство многих мојих другарица и другара, у то вријеме било је сиромашно, али пуно љубави, пажње, радости, веселе игре, сваки дан. Нисмо имали пуно али смо и са мало били задовољни и срећни. Знале су и ситнице да нас обрадују. Као дијете сам вољела да слушам старије особе и разне њихове приче, као и да слушам гусларске пјесме. Још од првих школских дана почела сам да пишем пјесме. Мој таленат за писање је открио мој учитељ Драго Кустурић у другом разреду и послао моје радове у дјечији лист „Весела свеска“, који је излазио у то вријеме и достављан нашим школама. Тад је објављена моја прва пјесма „Сироче“.
И тако је све кренуло узлазним стазама, песме су непресушно текле из Зоркине душе, објављиване су књиге и низале се награде.
-До сада сам добила доста награда, свака ми је на свој начин драга и састав је мог живота. Много пута сам освајала прва мјеста на различитим конкурсима у домовини као и у расејању. Златне Орфеје и Златне Лире, повеље, плакете, дипломе, хвала богу имам много. Издвојила бих мени најдраже награде. Прва награда Југославије, 1975. године на тему „Моја домовина тридесет лета у Слободи, Видовдан 2009. Република Српска на конкурсу „Своме роду од Косова до данас“, најбоља родољубива пјесма Европске новости, 1997. год, Сија књига мајке Ангелине – Специјална награда Сечањ 2014, као и Златна повеља, „Велика Српска песникиња“ Удружења Српских књижевника, Словенија, 2014.
зорка 1Како су се низале награде, тако су се низали и зборници али и самосталне збирке, поменимо их:
-Објавила сам „Семберске сузе“ (1997.), „ Расуто стадо“ (1999.), „ Чаробни оркестар“ , поезија за дјецу, „ Брезе у Завичају“ (2001.). Као и збирке Хаику поезије „ Дјечак и свитац“, „ Семберијски Вијенац“ (2008.) и „ Семберијски славолук“, 2013.
Инспирацију је пронашла у завичају. Иако је Зорка давно физички напустила завичај, из њеног срца он никада није отишао, у скоро сваком њеном стиху запазићете сећање на завичај, на његову топлоту, успомену, у томе и лежи снага њене поезије, рекло би се.
-Пишем дјечије, љубавне, родољубиве, социјалне пјесме, али по оцијени критичара сврставају ме као родољубиву пјесникињу. Моје мишљење је исто тако, да сам у родољубљу најјача. Милсим да инспирацију налазим свуда гдје се год нађем, али највише у мом завичају из кога сам давно отишла. Нема одређеног места или момента стварања, једноставно кад се јави муза, тада из душе навире нешто јаче од тебе, што не може да задржиш у себе. Јавља се жеља да своја осјећања вечно забиљежиш или са неким подијелиш. Бар код мене је тако! У припреми је нова Хаику књига „Звона у даљини“, преведена и на њемачки и енглески која треба да ускоро изађе.
На крају нашег разговора Зорка шаље оптимистичну поруку, младим људима чије време тек долази, из чијих ће душа излазила песме у част славних предака.
-Праве вриједности ће преживети и трајати, и доћи ће генерације које ће препознати и чувати оно што је добро и свето за српски народ.
Захвалили смо се Зорки на разговору, пожелели јој још много успеха на такмичењима, замишљени пред делима ове Јефимијине наследнице, док у простору одјекују стихови песме коју нам чита „Вратићу се, макар с косом сједом“:
„Вратићу се, макар с косом сједом,
теби моја – питома равнице,
све чаире да изљубим редом
и у житу чиле препелице.
Извор:infocentrala.rs
текст Марко Мирковић
Зорка своју животну причу почиње од детињства, сећа се безбрижног времена када су се сви волели, а новац није био као данас на првом месту, већ само игра. А из те игре родила се и поезија.
-Моје дјетињство, као и дјетињство многих мојих другарица и другара, у то вријеме било је сиромашно, али пуно љубави, пажње, радости, веселе игре, сваки дан. Нисмо имали пуно али смо и са мало били задовољни и срећни. Знале су и ситнице да нас обрадују. Као дијете сам вољела да слушам старије особе и разне њихове приче, као и да слушам гусларске пјесме. Још од првих школских дана почела сам да пишем пјесме. Мој таленат за писање је открио мој учитељ Драго Кустурић у другом разреду и послао моје радове у дјечији лист „Весела свеска“, који је излазио у то вријеме и достављан нашим школама. Тад је објављена моја прва пјесма „Сироче“.
И тако је све кренуло узлазним стазама, песме су непресушно текле из Зоркине душе, објављиване су књиге и низале се награде.
-До сада сам добила доста награда, свака ми је на свој начин драга и састав је мог живота. Много пута сам освајала прва мјеста на различитим конкурсима у домовини као и у расејању. Златне Орфеје и Златне Лире, повеље, плакете, дипломе, хвала богу имам много. Издвојила бих мени најдраже награде. Прва награда Југославије, 1975. године на тему „Моја домовина тридесет лета у Слободи, Видовдан 2009. Република Српска на конкурсу „Своме роду од Косова до данас“, најбоља родољубива пјесма Европске новости, 1997. год, Сија књига мајке Ангелине – Специјална награда Сечањ 2014, као и Златна повеља, „Велика Српска песникиња“ Удружења Српских књижевника, Словенија, 2014.
зорка 1Како су се низале награде, тако су се низали и зборници али и самосталне збирке, поменимо их:
-Објавила сам „Семберске сузе“ (1997.), „ Расуто стадо“ (1999.), „ Чаробни оркестар“ , поезија за дјецу, „ Брезе у Завичају“ (2001.). Као и збирке Хаику поезије „ Дјечак и свитац“, „ Семберијски Вијенац“ (2008.) и „ Семберијски славолук“, 2013.
Инспирацију је пронашла у завичају. Иако је Зорка давно физички напустила завичај, из њеног срца он никада није отишао, у скоро сваком њеном стиху запазићете сећање на завичај, на његову топлоту, успомену, у томе и лежи снага њене поезије, рекло би се.
-Пишем дјечије, љубавне, родољубиве, социјалне пјесме, али по оцијени критичара сврставају ме као родољубиву пјесникињу. Моје мишљење је исто тако, да сам у родољубљу најјача. Милсим да инспирацију налазим свуда гдје се год нађем, али највише у мом завичају из кога сам давно отишла. Нема одређеног места или момента стварања, једноставно кад се јави муза, тада из душе навире нешто јаче од тебе, што не може да задржиш у себе. Јавља се жеља да своја осјећања вечно забиљежиш или са неким подијелиш. Бар код мене је тако! У припреми је нова Хаику књига „Звона у даљини“, преведена и на њемачки и енглески која треба да ускоро изађе.
На крају нашег разговора Зорка шаље оптимистичну поруку, младим људима чије време тек долази, из чијих ће душа излазила песме у част славних предака.
-Праве вриједности ће преживети и трајати, и доћи ће генерације које ће препознати и чувати оно што је добро и свето за српски народ.
Захвалили смо се Зорки на разговору, пожелели јој још много успеха на такмичењима, замишљени пред делима ове Јефимијине наследнице, док у простору одјекују стихови песме коју нам чита „Вратићу се, макар с косом сједом“:
„Вратићу се, макар с косом сједом,
теби моја – питома равнице,
све чаире да изљубим редом
и у житу чиле препелице.
Извор:infocentrala.rs
текст Марко Мирковић
.jpeg)
Нема коментара:
Write коментара