Сонетни вијенац родном Модрану
1.
Срећно блиста испод Мајевице
родни Модран, моје село мило
сву љепоту свијета покупило
док му Сунце обасјава лице.
Људи вриједни к´о пчелице раде.
Сви заједно исту бригу брину.
Бога моле да чува љетину,
сваку њиву журе да обраде.
Чим се почну топити сњегови
и природа стане да се буди,
воће почну калемити људи
озелене њиве и бр´јегови.
Сложна браћа умору пркосе
ехо пјесме надјачао косе.
2.
Ехо пјесме надјачао косе.
Када косци почну косити траве
раном зором кошевину славе.
Лијепе цуре воду им доносе.
А у подне кад затитра јара
сви у хладу испод оскоруше,
хладном водом разгаљују душе
косаца се дружина одмара.
Мирис пите и погаче вруће
помјеша се са кошеном травом.
Стиже ручак у тренутку правом
домаћице доносе од куће.
И ракију са погачом носе
ливаде се слажу у откосе.
3.
Ливаде се слажу у откосе.
Сви пресрећни озарена лица,
из флаше се смијеши шљивовица.
Један другом радосно приносе.
Милина им тад облије груди.
Онда почну откивати косе
да до мрака ливаде покосе
у њима се нова снага буди.
Прекрсте се, па поново крену.
А уз пјесму која не престаје:
„Сутра лијепа Јела се удаје
ко ће купити траву покошену“?
И суза се скотрља низ лице.
Oдшетало Сунце низ литице.
4.
Одшетало Сунце низ литице.
Јабланови своје сјене дуже
и сутра ће опет да се друже.
Пчеле нектар носе у кошнице.
Живина је мотке заузела.
У торове скупљају се стада,
покошена остаде ливада.
То је слика мога родног села.
Јата птица око гнијезда круже.
Први сумрак силази низ доље,
косци срећни - покошено поље.
Поново ће сутра да се друже.
Дјевојке ће доносити воду,
моба села дика је народу.
5.
Моба села дика је народу.
И још многи обичаји лијепи
чувају их да им душе кријепи.
Традицију да оставе роду.
Домаћице спремају авлије
крече куће, саде перунике.
Слога им је прешла у навике.
Од Модрана љепшег села није.
Шуми ријека кроз цвијетне шљивике
кроз пропланке и росне ливаде,
то природа само зна да даде.
Боже мили, нигдје љепше слике.
Ту пролазник погледа не скида
очувани обичај без стида.
6.
Очувани обичај без стида
кад славимо и кад свадбујемо
на крштењу када кумујемо
и када се нова кућа зида.
На мобу се не позива нико
међусобно људи се помажу,
поштују се и к´о браћа слажу.
Такав живот мој је Модран свик´о.
Скупа дијеле и радост и муку.
Братска слога овдје веже људе,
први пијетли из снова их буде
један другом увијек пружа руку.
Годинама слога се не кида.
Јаворове гусле насред зида.
7.
Јаворове гусле насред зида
красе кућу сваког домаћина,
преноси се са оца на сина,
драже су им од очињег вида.
Колач, жито, икона и свијећа
чувају се к´о очи у глави,
свака кућа своју Славу слави
да благослов прати их и срећа.
О Божићу да се сви мирбоже.
Домаћица да Чесницу пази.
Свакој кући Полазник долази.
Домаћини да Бадњаке ложе.
Оџак пуши ка небеском своду.
Елегије Филип пјев´о роду.
8.
Елегије Филип пјев´о роду.
О Ивану што откупи главе,
па га браћа кроз вјекове славе,
како им је купио слободу.
Гусле су му проламале звуке.
Како Душан Србију уздиг´о,
како с војском на три мора стиг´о.
Зашто Станко оде у хајдуке.
Опјевао Старину Новака,
Југ Богдана , девет Југовића,
Косанчића, храброг Обилића
и неправду Уроша нејака.
Застајали пролазници с пута.
Мјесец бећар кад небом заплута.
9.
Мјесец бећар кад небом заплута
баца срму на кровове кућа,
село спава мирно до сванућа.
Све се тада уклони са пута.
Сија ноћу као дукат жут
и бисерну обасјава росу
по ружама у цвијетном заносу
мирних снова ушушка ти скут.
Тишина је ништа се не чује
само ријека шуми полагано.
Модран моје село опјевано
свуд доброта у њему царује.
Зрикавци се чују са утрина
обасјају звијезде са висина.
10.
Обасјају звијезде са висина
куће, њиве, стазе и пропланке
куд смо некад ишли на игранке.
Како те је гледати милина.
Кад ти вјетар латице разноси
са процвалих шљива и јабука,
дјечијих се сјетим несташлука
куд смо некад ми трчали боси.
Кад се жмурке играсмо до мрака
и тргали јорговану гране
бјежанија на четири стране
када почне да нас тражи бака.
Што су била та времена фина.
Друштво старо, весела дружина.
11.
Друштво старо, весела дружина
никада се раздвајала није
и све тајне знала је да крије
сокацима кроз село кружила.
Ми смо прве јагоде румене
испод лишћа крај потока брали
још за росе на травке низали
у ђердане лијепе и црвене.
То сам увијек мами доносила
да би мало од посла застала,
кад би ниске од мене примала
око би јој суза оросила.
Дјед комшије свраћао са пута.
Ракија се тада пила љута.
12.
Ракија се тада пила љута.
Прва, друга а најслађа трећа,
па им душе обавије срећа
и у дуге приче се залута.
Један каже да ће женит´ сина,
други кћерку за удају спрема,
трећи каже: „Зашто кише нема“?
а четврти понијела љетина.
Сваки своју причу започиње
престају се и чаше бројати.
Још понеко у друштво им сврати.
Тад се нико ни зашта не брине.
Зора свиће и лампе се гасе.
А кад пијетли нови дан огласе.
13.
А кад пијетли нови дан огласе
све навике увијек исто важе.
Мама прва ватру нам одлаже
на бунару отац умива се.
Жуна некад закликће из луга.
Од Гучева па до Мајевице
надлијећу те чиле препелице.
После кише загрли те дуга.
С новим даном и послови нови.
Комшије се наглас дозивају,
код кога ће - то од јуче знају.
Селом мирис шире јабланови.
Пропланцима шљивици те красе.
Народ вриједан на ногама – зна се.
14.
Народ вриједан на ногама – зна се.
По том моје познато је село
скупља мобе, игранке и прело.
Ушорени сокаци га красе.
Модран ријека врлудава, мала
гране врба плете у увојке,
на Ђурђевдан окупља дјевојке
поред које ја сам проходала.
Ту су моје остале светиње
мог дјетињства ту се барке њишу,
успомене драге се не бришу.
Село моје, не заборави ме.
Ту цвркућу ласте и грлице.
Срећно блиста испод Мајевице.
МАГИСТРАЛЕ
Срећно блиста испод Мајевице.
Ехо пјесме надјачао косе.
Ливаде се слажу у откосе.
Одшетало Сунце низ литице.
Моба села дика је народу.
Очувани обичај без стида.
Јаворове гусле насред зида.
Елегије Филип пјев´о роду.
Мјесец бећар кад небом заплута
Обасјају звијезде са висина,
Друштво старо, весела дружинa
Ракија се тада пије љута.
А кад пијетли нови дан огласе
Народ вриједан на ногама- зна се.
Зорка Чордашевоћ рођена Аврамовић
.jpeg)
