Семберско село Модран, једно је од најстаријих насељених мјеста у Семберији. Његова богата историја изњедрила је бројне познате и признате личности, као што су припадник “Младе Босне”, Јаков Миловић, етнолог Радмила Кајмаковић, историчар Здравко Кајмаковић, каскадер Ђорђе Настић, човјек који зна немушти језик и који је помогао хиљадама људи код змијског уједа, “цар змија”, познати Мићо “Гујар”...
Из првог пописа становништва за вријеме турске владавине из 1533. године, у Семберији су само четири насељена мјеста са укупно 55 кућа (Мирковац, данашњи Батковић, Грм Селиште, Четвртковиште – односно Бијељина, и Чукојевићи – простор данашњег Модрана). Помиње се и чифлук у Чукојевићима, земљишни посјед у Османском царству, тимар кнеза Којчина од 500 акчи. Модран, удаљен 12 км од Бијељине, чине Доњи, Средњи Модран, Козлучани и засеок Букова Греда. Село броји укупно око 380 домаћинстава. По последњем попису из 2014. године, укупно је у селу 1.147 становника. Један дио становника налази се привременом раду у иностранству.
Козлучани су доселили из Козлука, то су породице Стевановић и Тодоровић, а Трифковићи и Млађеновићи су поријеклом из Херцеговине.
Подручно одјељење школе “Меша Селимовић”, до петог разреда у комбинованим одјељењима похађа око 20 ученика. Многи умни и значајни људи су изашли из њених школских клупа.
Један од њих је Јаков Миловић, који је био члан “Младе Босне”. По њему носи име и једна улица у Бијељини. Његова родна кућа још се налази у селу, премда доста оронула.
Због помоћи Гаврилу Принципу и Трифку Грабежу да 1. јуна 1914. године оду до куће Обрена Милошевића и тамо преузму торбу са оружјем (четири пиштоља, меци и бомбе), одакле су уз помоћ Вељка Чубриловића отишли за Тобут код Лопара код Митра Керовића, Јакову Миловићу је суђено у Сарајевском процесу, након убиства Франца Фердинанда. Осуђен је на доживотну казну тешке робије, коју је служио у Мелерсдорфу код Беча, гдје је и преминуо, 16.04.1914. године. Касније су његови посмртни остаци пренијети у Капелу видовданских јунака у Сарајеву, гдје је сахрањен заједно са осталих 12 чланова “Младе Босне”.
Значајне личности поријеклом из Модрана су и: Здравко Кајмаковић, историчар, затим Радмила Кајмаковић, етнолог, Зорка Чордашевић Аврамовић пјесник, Ђорђе Настић, глумац и каскадер….
Настић се појавио у 60 филмова и серија. Друговао је са многим филмским звијездама, као што су Омар Шариф, Софија Лорен, Бата Живојиноћ и други.
Како је причао, највећи хонорар добио је када се снимао филм “Џингис Кан” у Делиблатској пешчари.
„Судар кинеске и монголске војске, 2.500 кинеских стријела се одапне и снима у лету. Највише су се плаћали падови са коња, 150 марака. Ми, каскадери добијемо 30 марака, остатак припадне предузећу за које радимо“ - сјећао се Ђорђе.
Из родног Модрана, Ђорђе Настић се у свијет отиснуо радећи као морнар. У свијету филма се обрео као каскадер, а својевремено је приповиједао да је скакао из хеликоптера са 50 метара висине.
„То је било за потребе филма „Изгубљени“. Скакали смо у слапове ријеке Крке,“ присјећао се Ђорђе.
Његов посљедњи опасан ангажман био је пад са коња током снимања филма „Бој на Косову“. Након тога одлази у заслужену пензију.
Једна од првих асоцијација на Модран јесте човјек који зна језик змија, који је излијечио и помогао хиљадама људи код уједа ових гмизаваца - Мићо Пантић, звани Мићо Гујар, и тако већ педесетак година. По помоћ му долазе људи из читавог региона, док он у Модрану живи окружен змијама. Истичући да је "цар змија" и да разумије говор животиња, каже да му је ту моћ пренио стриц, од којег је научио да прави серум.
"Моје змије ми казују, без обзира на то да ли је дан или ноћ, када је неког ујела. Ја имам договор са шаркама и жутим змијама", прича Пантић, додајући да је шарка најопаснија међу свим змијама.
Наводећи да му свијет у потрази за лијеком долази и у пола ноћи, каже да је једном приликом једва остао жив када га је у Угљевичкој Обријежи, гдје је ишао како би спасио једно дијете, ујела змија.
"Мада у себи имам отрова и пет кила, јер имам на десетине уједа, једва сам остао жив. Два дана нисам видио на очи, али сам дијете спасио", присјећа се.
У центру села је црква посвећена апостолима Петру и Павлу, као и Дом културе, који је некада врио од живота, био средиште свих дешавања, такмичења фолклора, хорова, пјевача, кроз чувени ТВ серијал „Знањем, пјесмом и игром кроз Семберију“. Данас руина и тек блиједа сјенка минулих времена...
„Напоменућу да је једно од најстаријих гробаља у селу, које потиче још из времена Турака, гробље Кованлуци, од три велика колико их има у селу. Село Модран има проблема са водоснабдијевањем, тако да је један од основних задатака се продужи водоводна мрежа,“ каже предсједник Мјесне заједнице Недељко Млађеновић.
Од два споменика у центру села, један је подигнут партизанима после ИИ свјетског рата, а други палим борцима последњег Одбрамбено-отаџбинског рата.
Украс села је истоимена ријека, која има посебан значај. Протиче кроз читаво село, повезујући га са Јањом.
„Испод Ченгић брда, на тромеђи села Модран, Суво Поље, Ченгић и Модран, налази се један јединствени извор - „Змајевац“. Вода на извору је испитана и исправна, те извор у последње вријеме посјећује све више људи и умногоме се ради и на његовом уређењу. Био је угрожен клизиштем, што смо такође успјели да санирамо, а сада имамо у плану да га претворимо у познато излетиште. Морам вам још нешто открити, за тај извор се прича да је извор мушкости. То значи да су жене које су жељеле да роде мушке насљеднике, долазиле на „Змајевац“ по воду. И не само то, прича се да су некада испод брда живјели Мађари и Јевреји, као и да је дио њиховог блага остао негдје ту закопан“, приповиједа предсједник Мјесне заједнице Модран.
“Јесте да омладина нажалост одлази, али ипак их има и који долазе и праве викендице и куће, али најбитније је да се дјеца рађају, да се људи спајају, да се проширујемо, то нам је најбважније”, додаје.
Легенда каже да је за молитвисте Гај у Модрану, бег за вријеме турског адета дао девет дунума земље. После ослобођења молитвиште је премјештено на мерају (ливаду) у близини Марјановића кућа. Према писању Радмиле Кајмаковић, 1948. године, омладина је крст са молитвишта бацила у бунар. После извјесног времена десило се, оно што се иначе често и дешава, да се ријека Модран излила, што се довело у везу са бацањем крста. Због тога су Модранци платили 50 кг кукуруза, за вађење крста којег су поново поставили на старо мјесто...
Текст преузет са сајта РТВБН
.jpeg)
