Сонетни вијенац родном Модрану

Сонетни вијенац родном Модрану

   1.

 

Срећно блиста испод  Мајевице

родни Модран, моје село мило

сву  љепоту свијета покупило

док му Сунце обасјава  лице.

 

Људи вриједни к´о  пчелице раде.

Сви заједно исту бригу брину.

Бога моле да чува љетину,

сваку њиву журе да обраде.

 

Чим се почну топити сњегови

и природа стане да се буди,

воће почну калемити људи

 

озелене њиве и бр´јегови.

Сложна браћа умору пркосе

ехо пјесме надјачао косе.

 

                    2.

 

Ехо пјесме надјачао косе.

Када косци почну косити  траве

раном зором кошевину славе.

Лијепе цуре воду им доносе.

 

А у подне кад затитра јара

сви у хладу испод оскоруше,

хладном водом разгаљују душе

косаца се дружина одмара.

 

Мирис пите и погаче вруће

помјеша се са кошеном травом.

Стиже ручак у тренутку правом

 

домаћице доносе од куће.

И ракију са погачом носе

ливаде се слажу у откосе.

 

                     3.

 

Ливаде се слажу у откосе.

Сви пресрећни озарена лица,

из флаше се смијеши шљивовица.

Један другом радосно приносе.

 

Милина им тад облије груди.

Онда почну откивати косе

да до мрака ливаде покосе

у њима се нова снага буди.

 

Прекрсте се, па поново крену.

А уз пјесму која не престаје:

„Сутра лијепа Јела се удаје

 

ко ће купити траву покошену“?

И суза се скотрља низ лице.

Oдшетало Сунце низ литице.

 

                   4.

 

Одшетало Сунце низ литице.

Јабланови своје сјене дуже

и сутра ће опет да се друже.

Пчеле нектар носе у кошнице.

 

Живина је мотке заузела.

У торове скупљају се стада,

покошена остаде ливада.

То је слика мога родног села.

 

Јата птица око гнијезда круже.

Први сумрак силази низ доље,

косци срећни - покошено поље.

 

Поново ће сутра да се друже.

Дјевојке ће доносити воду,

моба села дика је народу.

 

                   5.

 

Моба села дика је народу.

И још многи обичаји лијепи

чувају их да им душе кријепи.

Традицију да оставе роду.

 

Домаћице спремају авлије

крече куће, саде перунике.

Слога им је прешла у навике.

Од Модрана љепшег села није.

 

Шуми ријека кроз цвијетне шљивике

кроз пропланке и росне ливаде,

то природа само зна да даде.

 

Боже мили, нигдје љепше слике.

Ту пролазник погледа не скида

очувани обичај без стида.

 

                          6.

 

Очувани обичај без стида

кад славимо и кад свадбујемо

на крштењу када кумујемо

и када се нова кућа зида.

 

 

На  мобу се не позива нико

међусобно људи се помажу,

поштују се и к´о браћа слажу.

Такав живот мој је Модран свик´о.

 

Скупа дијеле и радост и муку.

Братска слога овдје веже људе,

први пијетли из снова их буде

 

један другом увијек пружа руку.

Годинама слога се не кида.

Јаворове гусле насред зида.

 

                  7.

 

Јаворове гусле насред зида

красе кућу сваког домаћина,

преноси се са оца на сина,

драже су им од очињег вида.

 

Колач, жито, икона и свијећа

чувају се к´о очи у глави,

свака кућа своју Славу слави

да благослов прати их и срећа.

 

О Божићу да се сви мирбоже.

Домаћица да Чесницу пази.

Свакој кући Полазник долази.

 

Домаћини да Бадњаке ложе.

Оџак пуши ка небеском своду.

Елегије Филип пјев´о роду.

 

                      8.

 

Елегије Филип пјев´о роду.

О Ивану што откупи главе,

па га браћа кроз вјекове славе,

како им је купио слободу.

 

Гусле су му проламале звуке.

Како Душан Србију уздиг´о,

како с војском на три мора стиг´о.

Зашто Станко оде у хајдуке.

 

Опјевао Старину Новака,

Југ Богдана , девет Југовића,

Косанчића, храброг Обилића

 

и неправду Уроша нејака.

Застајали пролазници с пута.

Мјесец бећар кад небом заплута.

 

                  9.

 

Мјесец бећар кад небом заплута

баца срму на кровове кућа,

село спава мирно до сванућа.

Све се тада уклони са пута.

 

Сија ноћу као дукат жут

и бисерну обасјава росу

по ружама у цвијетном заносу

мирних снова ушушка ти скут.

 

Тишина је ништа се не чује

само ријека шуми полагано.

Модран моје село опјевано

 

свуд  доброта у њему царује.

Зрикавци се чују са утрина

обасјају звијезде са висина.

 

                      10.

 

Обасјају звијезде са висина

куће, њиве, стазе и пропланке

куд смо некад ишли на игранке.

Како те је гледати милина.

 

Кад ти вјетар латице разноси

са процвалих шљива и јабука,

дјечијих се сјетим несташлука

куд смо некад  ми трчали боси.

 

Кад се жмурке играсмо до мрака

и тргали јорговану  гране

бјежанија на четири стране

 

када почне да нас тражи бака.

Што су била та времена фина.

Друштво старо, весела дружина.

 

                      11.

 

Друштво старо, весела дружина

никада се раздвајала није

и све тајне знала је да крије

сокацима кроз село кружила.

 

Ми смо прве јагоде румене

испод лишћа крај потока брали

још за росе на травке низали

у ђердане лијепе и црвене.

 

То сам увијек мами доносила

да би мало од посла застала,

кад би ниске од мене примала

 

око би јој суза оросила.

Дјед комшије свраћао са пута.

Ракија се тада пила љута.

 

 

                12.

 

Ракија се тада пила љута.

Прва, друга а најслађа трећа,

па им душе обавије срећа

и у дуге приче се залута.

 

Један каже да ће женит´  сина,

други кћерку за удају спрема,

трећи каже: „Зашто кише нема“?

а четврти понијела љетина.

 

Сваки своју причу започиње

престају се и чаше бројати.

Још понеко у друштво им сврати.

 

Тад се нико ни зашта не брине.

Зора свиће и лампе се гасе.

А кад пијетли нови дан огласе.

 

                     13.

 

А кад пијетли нови дан огласе

све навике увијек исто важе.

Мама прва ватру нам одлаже

на бунару отац умива се.

 

Жуна некад закликће из луга.

Од Гучева па до Мајевице

надлијећу те чиле препелице.

После кише загрли те дуга.

 

С новим даном и послови нови.

Комшије се наглас дозивају,

код кога ће -  то од јуче знају.

 

Селом мирис шире јабланови.

Пропланцима шљивици те красе.

Народ вриједан на ногама – зна се.

 

                     14.

 

Народ вриједан на ногама – зна се.

По том моје познато је село

скупља мобе, игранке и прело.

Ушорени сокаци га красе.

 

Модран ријека врлудава, мала

гране врба плете у увојке,

на Ђурђевдан окупља дјевојке

поред које ја сам проходала.

 

Ту су моје остале светиње

мог дјетињства ту се барке њишу,

успомене драге се не бришу.

 

Село моје, не заборави ме.

Ту  цвркућу ласте и грлице.

Срећно блиста испод Мајевице.

 

 

  

 

     МАГИСТРАЛЕ

 

Срећно блиста испод Мајевице.

Ехо пјесме надјачао косе.

Ливаде се слажу у откосе.

Одшетало Сунце низ литице.

Моба села дика је народу.

Очувани обичај без стида.

Јаворове гусле насред зида.

Елегије Филип пјев´о роду.

Мјесец бећар кад небом заплута

Обасјају звијезде са висина,

Друштво старо, весела дружинa

Ракија се тада пије љута.

А кад пијетли нови дан огласе

Народ вриједан на ногама- зна се.

Зорка Чордашевоћ рођена Аврамовић

Глоговац

 

Репортажа БН телевизије о сусједном селу Глоговац.За много ствари никад нисам чуо.Препорука да одгледате овај видео.

Извор РТБН

Родном Модрану

 

РОДНОМ МОДРАНУ

Једно дијете у срцу те носи

и пише ти пјесме римоване,

да у свијету о теби се чује

село моје, вољени Модране.

Можда никад ни слутило ниси

да ћеш једном опјевано бити,

да у крилу једно чедо њишеш

које ће се тобом поносити.

О теби се на далеко чује

гдје год душа пјесничка одише,

куд год кренем у срцу те носим

од живота ја те волим више.

Кад у оку суза ми заискри

и кад тешко буде ми у души,

мале ријеке Модрана се сјетим

како тихо равницом пјевуши.

Сву љепоту твоју сам понијела

све лептире, грлице и свице,

златно класје, жуте сунцокрете

моје плодне семберске равнице.

И вечери кад попци зацврче

Мјесец с неба уозбиљи лице,

шуњасмо се твојим сокацима

да идемо красти лубенице.

И вериге са огњишта старог

драгу мајку како сједи сама,

нас покрива, брижно пређу преде

та ми слика вјечито остала.

И вирове под јасеном старим

док је љетња жега голицала,

с чобанима напајала стадо

и сеоском дјецом се купала.

И још многе драге успомене

у царство су смјестили те рима,

једно дијете поноси се тобом

и носи те у својим њедрима.

Једно дијете по свијету ти лута

од туђине већ уморно давно,

једва чека да се теби врати

о, Модране, моје село равно!

З.Ч

У мом селу у Модрану

 

У МОМ СЕЛУ У МОДРАНУ

У мом селу – у Модрану

гдје најљепше сунце грије,

сви ме воле и поштују

презир´о ме нико није.

У мом селу – у Модрану

гдје гргољи воде кланац,

сви ме желе, погледају

ту никоме нисам странац.

У мом селу – у Модрану

крај очеве старе куће,

ту ме свака птица позна

запјева ми, зацвркуће.

У мом селу – у Модрану

гдје се ђерам стари чује,

кад долазим и он стане

и он ми се обрадује.

У мом селу – у Модрану

свака ми се травка јави,

кад долазим затрепери,

насмије се и поздрави.

У мом селу - у Модрану

сјаји звијезда крај узглавља,

то је душа мајке моје

која ми се с неба јавља.

У мом селу - у Модрану

гдје мирише јаблан вити,

ту сам увијек свој на своме

никад нећу странац бити.

У мом селу – у Модрану.

Зорка – Аврамовић - Чордашевић

Пјесма преузета са Фејс налога Зорка Чирдашевић

Молитва за упокојене-Задушнице зимске 2023.

                                                 

Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше

уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,
и све упокојене у побожности и вери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или мишљу.

Усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора,
одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање Лица Твога
весели све од века свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.

О задушницама:

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих.Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уредјују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекадјује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора).

Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи – Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре.

Тим литургијским помињањем: „У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси“.

Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих.

На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца.

Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића.

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: „Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве – заповести којих су се наши преци свето држали.“

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

СПЦ

Распоред кретања и изласка свештеника на помјеcн гробља:

-Њиве у 10 часова

-Мандаре у 11 часова

-Котлук у 12 часова

Носталгија

НОСТАЛГИЈА

Као ласта кад клоне у лету,

Па не може дограбит´ се југа,

Тако моја малаксала душа,

А срце ми обавила туга.

У том туђем и сипљивом граду,

Гдје на небу звијезде не сијају,

Гдје се нижу само магле сиве,

Мисли лете моме родном крају.

Будна сањам лијепу Семберију,

Равна поља, макове румене,

А јецај се отргне из груди

Кад оживим драге успомене.

Гдје је комад мога неба плавог,

Бистра ријека и њени жубори,

Гдје су моје баште процвјетале

И босиљка мирисног бокори?

Гдје је моја врба поносита

У сокаку гдје сам срећна била,

Гдје је сантрач Гајскога бунара

Одакле сам воду доносила?

Гдје су фруле вриједних чобана

На испашу кад тјераше стада,

Гдје су звона младих јагањаца,

Гдје мириси кошених ливада?

Гдје је бехар процвалих трешања,

Гдје су моје мушмуле узреле,

Гдје су жуте дуње мирисаве –

Драгог оца руком калемљене?

Гдје су моје булке почешљане,

Гдје је моја упаљена лила,

Гдје су моје свеске с петицама –

У Модрану све сам оставила.

Ничег нема у овоме граду,

Само туђе сивило царује.

Душа моја, ласта малаксала

Нико њене вапаје не чује.

Носталгија шуми дамарима,

Будна чекам зоре у свануће,

У мислима видим мајку стару

Брижно чека испред родне куће

Зорка Чордашеви рођ. Аврамовић

Сањам родно село

САЊАМ РОДНО СЕЛО

Често сањам моје село равно

у туђини па ми суза крене,

родни крају, отишла сам давно

ал´ још чувам драге успомене.

Сањам твоје високо јасење

и мој сокак у дебелом хладу,

Модран ријеку што тече кроз вене

често уздах и сузу искраду.

Сањам оца калеми јабуке

чим сњегови почну да се топе,

драгу мајку како шири руке

и бакине у авлији стопе.

А под стрехом сањам ластавицу.

Пробудим се, сузе ми на лицу.

Зорка Чордашевић рођ. Аврамовић