РОДНОМ МОДРАНУ
Једно дијете у срцу те носи
и пише ти пјесме римоване,
село моје, вољени Модране.
Можда никад ни слутило ниси
да ћеш једном опјевано бити,
да у крилу једно чедо њишеш
које ће се тобом поносити.
О теби се на далеко чује
гдје год душа пјесничка одише,
куд год кренем у срцу те носим
од живота ја те волим више.
Кад у оку суза ми заискри
и кад тешко буде ми у души,
мале ријеке Модрана се сјетим
како тихо равницом пјевуши.
Сву љепоту твоју сам понијела
све лептире, грлице и свице,
златно класје, жуте сунцокрете
моје плодне семберске равнице.
И вечери кад попци зацврче
Мјесец с неба уозбиљи лице,
шуњасмо се твојим сокацима
да идемо красти лубенице.
И вериге са огњишта старог
драгу мајку како сједи сама,
нас покрива, брижно пређу преде
та ми слика вјечито остала.
И вирове под јасеном старим
док је љетња жега голицала,
с чобанима напајала стадо
и сеоском дјецом се купала.
И још многе драге успомене
у царство су смјестили те рима,
једно дијете поноси се тобом
и носи те у својим њедрима.
Једно дијете по свијету ти лута
од туђине већ уморно давно,
једва чека да се теби врати
о, Модране, моје село равно!
З.Ч
.jpeg)
Нема коментара:
Write коментара