Освештавање храма у Модрану

Мало да се подсјетимо једног догађаја из историје нашег села а то је освештавање храма светог Петра и Павла у у нашем Модрану.

На све ће нас подсјетити видео снимак Арена телевизије.

Доњи Модран

У Доњем Модрану се налазе многе за село битне институције.Ту је петоразредна школа и Црква св.Петра и Павла а и пар привредних објеката као што је стовариште градевинског материјала Микан-пром,ветеринарска абуланта и објекат малотрговине.

Становнике овог дијела села обично зову доломањци.

Обично се сахрањују у помјесном гробљу Kотлук.Атари овог дијела села су Обадице,Поље,Kотлуци и Луке.

Неке од породице које живе у Доњем Модрану: Ракићи, Трипковићи, Солаковићи, Kрсмановићи, Kајмаковићи, Параденовићи, Аврамовићи, Kунешевићи, Ðурићи,Васиљевићи,Цвјетиновићи,Трифковићи,Деспотовићи,Мијатовићи,Глигићи.

Горан М. Аврамовић-Бикипедија

Споменик

Ко би рекао да јећ прошло дванајест година од подизања и освештења споменика палим борцима из задњег рата.Снимак није нај нај али то су била времена када су телефони имали камере од пар мегапиксела.

У коментару овог поста дајте своје неко мишљење или кога сте препознали.

Аутор овог видеа је Горан М. Аврамовић

Бадњак 2014

Од данас увешћемо праксу да објављујемо један по један видео о нашем Модрану и дешавањима у њему.Овај пут објављујемо видео из 2014.г. а ријеч је о сјечењу бадњака за храм у Модрану.

Аутор видео записа је Горан М. Аврамовић.

Позивамо вас да и сами препоручите ваш видео(јавите се у коментару).Поред тога запратите на видео Јутјуб канал .

Ђорђе Настић

Ђорђе Настић из Модран у пензију је отишао као каскадер. Био је морнар, али је 1961. године отишао на снимање филма “Тврђава Самоград” као каскадер. Млад, спреман послије војне обуке, жељан несвакидашњег, наставио је тај посао са београдском “Авалом”, радећи на близу стотину филмова. У свијету каскадера и филма провео је три деценије, а посљедњи опасан задатак, падове са коња, извео је на снимању филма “Бој на Kосову”, након чега је отишао у заслужену пензију.

Скакао сам са 50 метара из хеликоптера у слапове Kрке, у филму "Изгубљени", и на старту се повриједио, али сам издржао.Скакао сам са Савског моста на ноге, а то је много теже него на главу. На моју срећу, само сам два пута био озбиљније повријеђен, што је у нашем послу велики успијех и срећа - прича Настић, наводећи да је мало домаћих или страних филмова, у којима је дублирао или играо класичног каскадера, а да није било по живот опасних сцена. "Битка на Неретви", "Велики транспорт", "Џингис Kан" и слични филмски спектакли само су дио Настићеве каскадерске каријере.

Радио је много, у домаћим филмовима и серијама, али и у страним, чије су екипе долазиле да снимају у Југославији. Највећи хонорар добио је када се снимао "Џингис Kан" на Делиблатској пешчари.Нашим људима, прича Настић, мало је познато да су неки од највећих и најгледанијих филмова снимали баш код нас, у бившој Југославији, као што је "Џингис Kан", "Винету", "Марко Поло", "Златна праћка" и други. - Тад амерички и руски каскадери нису прихватили масовне и опасне сцене, радило се све као право,као да је прави рат,тај судар кинеске и монголске војске, преко 2.500 статиста... Омар Шариф је глумио, били су сви медији из свијета. Највише су се плаћали падови са коња - присјећа се Настић.

Дублирао је и Берта Ланкастера у њемачком филму "Дер Шут", а био је дио тима на снимању "Троје", "Црне шуме", те у небројено великом броју домаћих филмова.Радило се доста на сигурности, али сцене су обично тако компликоване да се не може предвиђети како ће све испасти на крају, и да ли ће бити мањих или већих повреда - прича Ђорђе који је кроз свијет филма упознао или се дружио са тадашњим великим звијездама филма.

Многа од тих снимања трајала су по неколико мјесеци или недеља, у најбољем случају. Било је прилике да се другује са многим филмским звијездама, баш као што су Омар Шариф, Софија Лорен, Бата Живојиноћ и многи други.

Зашто

Често сам себи постављао питање шта је нагнало људе прије многих вијекова да изаберу Модран као мјесто гдје ће градити свој дом,мјесто гдје ће бити срећни.

Јесу ли то били други људи,јесу ли поља и шуме Модрана гледали дугим очима него што ми данас гледамо.Они су нашли срећу ту а ми данас морамо ићи чак до Мелбурна и Хамбурга да би били срећни.У чему је разлика,шта данас недостаје нашем селу да не би народ одлазио и ако оде да има жељу да се једног дана врате?

Нису се промјенили људи него људско схватање правих вријености.У Модрану хљеба има али не и добрих аута,мобилних телефона...Не треба замјеровати никоме ништа,проћиће и ово а Модран ће засијати старим сјајом.Биће једног дана дјечије граје,биће пуна школа али то нећемо бити ми то же опет бити неки други људи.

Горан М. Аврамовић

Мићо Пантић(Гијар)

Мићо Пантић из Модрана код Бијељине већ четрдесетак година успјешно лијечи људе од змијског уједа, а до сада је, тврди, спасио животе многих Бијељинаца, Зворничана, Угљевичана...

Иако у бијељинском Дому здравља располажу са серумом против змијског уједа и успјешно збрињавају пацијенте који им се јаве због уједа, највећи број житеља с подручја Семберије и Мајевице иде управо код Пантића, званог Мићо Гујар, у село Модран, гдје живи окружен змијама.

Неки му не вјерују, док су се неки увјерили на сопственој кожи да Мићо успјешно спасава људске животе од змијског уједа. Међу таквима је и породица Бојанић из Рухотине код Бијељине, која је Мићи доживотно захвална јер је он спасио живот њиховог сина јединца којег је ујела змија.

Истичући да је "цар змија" и да разумије говор животиња, Мићо каже да му је ту моћ пренио стриц, од којег је научио да прави серум.

- "Од змија правим противотров. Не смијем дати живи противотров него правим серум који се некада производио у Загребу. Моје змије ми казују, без обзира на то да ли је дан или ноћ, када је неког ујела змија. Ја имам договор са шаркама и жутим змијама", прича Пантић, додајући да је шарка најопаснија међу свим змијама.

Наводећи да му свијет у потрази за лијеком долази и у пола ноћи, Мићо каже да је веома битно реаговати на вријеме јер након уједа змије остају два убода близу један другом, мање од једног центиметра и да се у средини појављује жутило.

- "Неки то не знају, па након неколико дана повраћања, када већ наступа кома, траже моју помоћ. Долазе ми чак и доктори тражећи помоћ. Од љекара очекујем да не задржавају пацијента и да га пошаљу мени ако оцијене да некоме не могу помоћи", истиче Пантић.

Присјећајући се разних ситуација током четрдесетогодишњег искуства са змијама, каже да је једном приликом једва остао жив када га је у Угљевичкој Обријежи, гдје је ишао како би спасио једно дијете, ујела змија.

- "Мада у себи имам отрова и пет кила, јер имам на десетине уједа, тада сам у Угљевичкој Обријежи једва остао жив. Два дана нисам видио на очи, али змију сам убио, а дијете спасио", рекао је он.

Извор: Инфо БН